Зашто увек једно и
исто,
Зар баш мора бити јасно
и чисто,
И свуда прописан број?!
Та песма није акт, и
мис'о није слово.
А дух тражи увек ново,
И хоће да буде свој.
Ритам ће кроз музику
речи
Пробити себи путе, И
отићи у прави крај;
У песми закони ћуте —
Пустите осећај!'
"ПУЧИНА ЈЕ СТОКА
ЈЕДНА ГРДНА".
Ја демократ нисам нигда
био,
Ма да сам некад и сам
држ'о да сам;
Али тек данас смем
признати шта сам,
И рећи што сам и од
себе крио:
Ја стрепим од тог
дивљачког пука,
И с осећајем вечним,
исте врсте
Што дете има кад укочи
прсте,
Па пружа руке плашећ'
се баука,
Ја жудим само да ме не
додирне.
Ах, да ми није младе
снаге ове,
Што мрзи млаки нерад
душе мирне,
Све бих му дао, да не
буним снове.
Ма нисмо исто. Ни срце
ни глава;
Моје су мисле несталне
и нове;
Ја имам снова, а пук
мирно спава.
РОДОЉУБИВА ПЕСМА.
О роде! Пун си крупних
и ситних ружних
страсти,
Примљених од отаца, и
рођених у
теби;
Од њих те туђа помоћ не
може никад спасти,
С њима те к себи
својски примио нико не би.
О Роде! Ти си мален, и
све је у теби мало, —
Растурен, — ни сам не
знаш докле ти допиру међе,
Ти брата свог не
познаш, и мало ти је стало
Што су међ' вама стазе
све блеђе и ређе.
О Роде! Нема наде да
скорим друкче буде:
Нит' имаш доста снаге
да сам се препородиш,
Нит' носиш свест у души
и љубав целе груде,
Да с душманима многим
свуд једну борбу водиш…
Ја видим руљу с брега,
где јури да те скрха,
И гледам тебе како низ
брдо и сам хрлиш.
И нигде светле тачке у
визији, — од врха
До дна гранчице, нигде
да руком је обгрлиш.
Па ипак, Роде, ми смо
ту, — и на све спремни, —
Воља нам наша расте с
бројем невоља твојих!
И такви, ми смо јачи
нег' небо и шар земни!
Веруј у снагу, Роде,
добрих синова својих!
Планови
Поранићу једног јутра,
Дохватићу листак-два;
Писаћу ти: данас сутра
Бог те пита где сам ја.
Покупићу чег' се сетим;
У вагонски сешћу кут,
Да плачући летим летим,
Куд по прузи пузи пут.
Шта ће онда даље бити,
— Немам појма. Уокрет
Пројурићу, пробродити
Парче земље, празни
свет.
Па ћу онда опет стићи
Тачци с које пођох пре;
Све ће, знам већ, лепо
ићи
Унатрашке — ко и пре.
ДА Л' ХОЋЕШ ТАКО?
Чуј, истину ћу ти рећи:
Моја је љубав од овога
света.
Да ли сам ти пети, ил'
тек трећи,
Мом осећају то не
смета;
Ни ти мени ниси прва,
што ћу крити?
А и ко зна шта још може
бити!
С анђелима те нисам
поређив'о,
Да наџемаљски створ ја
обожавам;
И нисам хтео — не
разуми криво! —
Да душу своју љубављу
спасавам.
Ја жену тражим, снаге и
полета!
Моја је љубав од овога
света.
С ДРВЕЋЕМ
Црно и мокро стоји у
парку дрвеће,
Не миче се и ћути;
Не тиче га се оно сунце
што се једва креће?
И у магли као колут
жути,
Без страсти и плама,
Тромо гази горњим
путањама.
Гледаш у капље: свака
грана плаче.
Стискаш руку око хладне
коре;
Приљубљујеш се уз мене
јаче,
И мисли ти горе. —
Пусти срце, нек силно
уздише;
Али се не, бој, — то
дрво дише.
У ТРОЈЕ.
Кад земља проста да
тужи.
Те се на раној ружи
Расцвета први цвет,
А лептир полете бели
Да први куша лет, -
У врту смо се срели,
Где јарко сунце сја,
Пролеће, ти и ја.
Лептир љубавно ружи
Шапће, и око ње кружи,—
Мирисни љуби цвет.
У цветном земноме рају,
Без мисли за други
свет,
У безбрижном загрљају,
Идемо друга три:
Пролеће, ја и ти.
Ал' кад жарко лето
дође,
И младост ружу прође,
Повије главу цвет;
Љубави лептир се мане,
И малакса му лет, —
Поћи ћемо на разне
стране
— Куд? сам Бог свети
зна ! —
Пролеће, ти и ја.
У "БЕЧКОЈ
ШУМИ".
Свеже је и ведро,
јутро, —
Ко почетак лепе приче;
И по грању, и по жбуњу
Нешто се буди и нешто
се миче.
Трчаћемо по шуми свуде;
Ти ћеш причати пуно и
живо!
Ја ћу те дирати много,
А неће ти бити криво.
Ал' после, бићемо
тужни,
Јер знамо шта бити не
сме.
Вече ће бити лепо —
К'о свршетак тужне
песме.
НА СТРАНПУТИЦИ
Доће т. зв. јесен,
Т. ј. стало падати
"жуто лишће", и т. д.
Те скоро под сваком
граном
По један песник;
Стоји, и види
Где "мре"
природа, и погреб јој прати!
И ја сам покуш'о једном
Да пазим на песнички
усус:
Да се својски растужим,
Па да процвилим у
ритму.
Ал' озго ведро небо,
А у мени насмејана
душа,
Исмејаше ми тугу,
Те ни крај најбоље воље
Не могох открити смрт
У природи.
Напротив, ја волим кад
пада лишће,
Те у стотини боја,
Од црвене до црно-мрке,
Покрије тле;
А сунце на њега падне,
Па дотка ћилим.
НА БАЛУ.
По глатку и клизаву
поду
Гомила чудно се врти;
Све дођу двоје и оду,
И мушко женску прти;
У женске, голе груди;
Поглед јој мутан, и
блуди . . .
А озго неко гуди —
Шта раде ови људи?
Поноћ је давно прошла,
зора руди,
Сањива и бледа лица
уокруг још се крећу;
Свак стисн'о женску на
груди,
Па заједно прелећу
С краја на крај, а
ногом шарају слова
Све нова и нова.
Хтедох да запитам где
сам, и шта то раде?
Ал' човек у црном руху
преда ме стаде:
"пардон!"
канда је рек'о, и мрка лицаНа врата прстом показа лако:
"На бал се не долази тако,
Без фрака и рукавица! .
. ."
— А, тако!...
